----Лебанска општина на својој седници 15. јуна 1885. године донела је закључак да се у Лебану отвори школа и то “још ове године, пошто је преко потребна, јер да се и даље деца шаљу у бошњачку школу немогуће је јер је школа удаљена преко два сата.“1 Овај захтев је упућен Министарству просвете и црквених дела, али преко окружног начелства у Прокупљу. Овај захтев теполичко начелство није одмах проследило Министарству већ га је вратило наченику среза јабланичког са захтевом да се уз молбу за отварање школе доставе и подаци о згради која ће се користити за школу. „Колико има одељења у згради киоју је општина наменила за школу, има ли простора за стан учитеља, има ли простора за преноћиште ђака из удаљених села, и одговара ли зграда свима прописима санитетским.“2
На наредном састанку 21 јула 1886. године лебанска општина доставља топличком окугу опис зграде у којој ће бити смештена школа. Зграда има 4 одељења и кујну. Да би се направила већа просторија за учионицу избиће се зид између два одељења с леве стране каја ће бити довољна за око 50 ученика. Друга два одељења с десне стране, која имају исту површину као и она која ће се претворити у учионицу употребиће се „једно за стан ђака из удљених села, друго одељење за библиотеку и канцеларију учитеља и пколског одбора“.3  Кујна у згради је доста пространа и довољна је за ххххххххх хххх ђацима на удаљених места. На крају се каже да ће зграда одговарати према висини, простору, положају као и санитетским прописима после извршених оправки. Стан за учитеља ошптина ће дати било у ноцу било у натури зависно од тога како буде захтевао учитељ. Сва ова документа начелство топличког округа је послало Министарству просвете на одобрање.
Министар просвете је актом од 30. јула 1886. године ПБр.6614 одобрио отварање основне школе у Лебану поошто нема у близини основне школе и што лебанска општина обећава да ће ускоро саградити нову школску зграду. Даље се у акту налаже да се кућа одмах преправи, да се набави намештај, потрена учила и све што школи треба, јер ће се учитељ поставити у почетку нове школске године.
Пошто је лебанска општина добила одобрење за отварање школе то је школски одбор поново писао Министру просвете, али овога пута моле да им се за учитеља постави учитељ бошњачке општине Светислав Марић. Ово траже због тога јер „у општини Лебане до сада није постојала школа, према томе потребан је способан учитељ, нарочито заузимљив“.4 Пошто су добро познавали учитеља Марића, јер су њихова деца ишла у бошњачку пколи, као врло способног и то нарочито у дисциплини, за шта имају и „уверења“ желели су да он буде у њиховој школи. Захтев је потписао председник суда и школског одбора Милан Тодоровић са још два члана и 11 одборника. На овај свој захтев нису добили никакав одговор.
Школски одбор лебанске општине писао је ову молбу веоватно у договору са учитељем Марићем, јер је и он писао министру само два дана касније 14. августа 1886. године да буде постављен за учитеља у Лебану, јер би му у Лебану било лакше за живот пошто би био ближе својој фамилији. И поред истистирања школског одбора и самог учитеља за првог учитеља није постављен Марић већ Јелена Предраговићева свршена ученица Више женске школе у Београду. Она је почетком септембра поднела молбу за учитељство и одмах је постављена за учитељицу у Лебану. Пре поласка на дужност обратила се молбом министру просвете и тражила путни трошак “да би могла отићи где сам за учитељицу постављена, јер сам сиротног стања“.5 За путни трошак је добила шест динара.
Јелена је у новоотвореној школи прве школске године 1886/87. I и II разред са 35 ученика. Рад у школи је организован по важећем Закону о основним школама из 1882. године и Наставном плану и програму у Србији за ниже основне школе. Овај план је био диференциран зависно од броја разреда и броја учитеља у школи. Учитељица се доста залагала у раду иако је била почетница. Постигла је добар успех у настави. Радом и чистоћом надзорник је био задовољан. Иако је школски одбор више пута пре отварања школе писао надлежним органима да је спремио све што треба за школу и да само треба поставити учитеља, није било баш тако, јер се из извештаја надзорника школе види да школи недостају многа очигледна средства, да нема књижице, а није ни установљена школска каса.
Пошто се учитељица Јелена удала за учитеља Косту Крстића из Губеревца то је 22. марта 1887. година затражила премештај у варош Лесковац. Она није премештена у Лесковац већ у Прокупље 13. августа, а истога дана је по молби за учитеља у Лебану постављен Светислав Марић привремени учитељ из Бошњаца, где је радио од школске 1883/84. године, а који је имао завршена 4 разреда гимназије уписао пети кога је напустио, уписао и трговачку школу и завршио I разред. Као лебански учитељ Марић је полагао практични учитељски испит у учитељској шпколи у Нишу 29. и 30. октобра 1887. године. Држао је два практична предаваља. „Једно у IV разреду из српске историје о Другом устанку српском 1815. год., а друго у III и IV разреду из земљописа о нишком округу са знатнијим историјским догађајима.“6 Оба предавања су оцењена оценом „добар“, а у сведочанству стоји: „Према овако показаном успеху проглашен да је способан за сталног учитеља ниже основне школе.“6
Пошто је положио практични учитељки испит учитељ Марић је постављен за сталног учитеља са годишњом платом од 800 динара.
Иако је Марић дошао у лебанску школу по молби школског одбора и своје жеље, а у предходној пкли добро оцењен од стране надзорника о раду учитеља Марића у Лебану постоји документа који су писали школски одбор и начелник среза. У њима се истиче да учитељ Марић често напуста школу без дозволе и одлази у Лесковац и по околним општинама. По Лебану је вршио агитације у вези избора посланика па је носио по „механама некакво писмо и салетао извесне сељане да се на исто потпишу.“7 Ђаци су остављени сами себи и међусобно се свађали и тукли тако да су једном детету, сину Смиљка Филиповића из Прекопчелице главу и око разбили. У истом извештају се каже да се и ђачки родитељи жале срезкој власти на учитеља јер „децу не обучава као што треба... и најваљују да га више сносити немогу па траже да се са овим учитељем за овакво његово поступање учини шта треба у постави овди учитељ који ће децу учити а не водити политику и тумарати које куде“.8 Често су кружиле и слале се овакве најаве срезу, округу и министру. Марић је то побијао. „То нека служи на част ономе који је доставио, јер је он пијанији кад је могао овакву прљаву неистину казати.“8 У једном извештају среског начелника се истиче да је Марић чинио сличне испаде и док је био ђак, „а то највише као ђак Учитељске школе у Нишу са чега је отпуштен из школе па како се сазнаје и протериван из Ниша“.8 Тако се понашао и у Бошњацу. Они чак сумњају и у његову учитељску способност, јер кажу да је успео „некако да положи учитељски испит у Нишу, али ни после овога није се остављао својих навика“, заборављајући да су га сами тражили за свој учитеља истичући да је врло спосбан и предузимљив. Даље се наводе „кривице које га чине недостојним овога звања и поверења“. Све кривице учитеља Марића набројане су у 6 тачака, а под 4. да је био осам дана у затвору. И поред претњи па и затварања Марић се изгледа и даљи исто понашао а што се види из извештаја среског начелника упућеног топликом округу.“ Он се и даље дружи са смутљивцима и назадовољницима садашњег стања у земљи, држао је неке скупове и договоре“.9 Зато моле министра да га премести из ове школе зато што овде има доста присталица, зато што је изгубио свако „поштовање и уважење“ у народу и код својих ученика што нарешује ученике да одају почаст обично смутљивцима и његовим присталицама, што и најпростији људи увиђају његове погрешке и осуђују га. Ово писмо је послато 6. октобра и Марић је већ 10. октобра 1888. године премештен по казни у Тијану у чачанском округу.
Настави и школи, као што се види из цитираних докумената није поклањана довољна пажња. То се види и из извештаја надзорника школе и наређења министра да се школа очисти и окречи, јер је „прљава и неокречена.“ Школа није била снабдевена очигледним средствима ни књижница књигама. О стању у школи пише учитељ Богољуб Вукадиновић који је постављен за заступника учитеља пошто је завршио пети разред гимназије. Он је постављен 16. новембра на молбу школског одбора од 23. октобра који моли министра да им постави учитеља „да се не би ученици у науци и иначе распустили и за ову годину уназадили.“10
Пошто је учитељ Богољуб наишао на врло несређено стање у школи он је захтевао од школског одбора да се набаве потребна учила и отклоне сви недостаци у школи, пошто се претходни учитељ није довољно заузимао. Међутим школски одбор се није одазвао овој својој дужности тако да је учитељ писао министру и тражио помоћ, то јест да нареди да му се набави мапа Краљевине Србије, мапа Европе, дневник и прозивник, да се установи школаска каса и набаве књиге за школску књижницу. На ову наредбу школски одбор је отворио кредит учитељу код књижара у Лесковцу, где је учитељ набавио нека учила у вредности од 100 динара.
Постоје још неколико дописа учитеља Богољуба и писама школског одбора који наисземично пишу министру. Они се муђусобно оптужују и износе опречне чињенице. Овакав однос у школи упућује на закључак да је недостајала права сарадња између учитеља и школског одбора. Све нетрпељивости између школског одбора, као највишег органа који је требао да се стара о пколи, њеним потребама и проблемима и учитеља као носиоца наставног рада у школи одражавале су се и на сам успех ђака у школи и угледа школе као просветне институције у народу, а што је вероватно имало за последицу нередовно или никакво долажење ученика у школу. И поред свих тешкоћа и неспоразума са школским одбором учитељ Богољуб је добио оцену добар за пколски рад, а за ред и чистоћу врло добар.
Крајем школске 1888/89 године учитељ Богољуб је дао оставку телеграмом и разрешен је дужности 14. јуна 1889. године. После телеграма послао је и писмо у коме образлаже своју оставку. Он истиче да оставља посао зато „што власти ни најмање не воде рачуна о месту које се зове „школа“ и што је право учитеља тако погажено да за њега бар у овој околини не важе никаква законска наређења и одредбе“. Школа „је остала у оном истом бедном – жалосном стању у ком сам је стању и затекао. Што овдашњи председници – кметови општине не буде у народу никакву вољу за школом већ ако смем да речем: они и подстрекавају људе да своју децу исписују из школе“.11 Поред ових као разлог наводи и жељу да се даље школује.
Пошто је учитељско место у Лебану било упражњено то је 1. септембра 1889. тодине по молби поново постављен учитељ Светислав Марић. Он је у Лебану остао све до половине марта када је поново премештен по молби за учитеља у Прокупљу. Овај полугодишњи фрад учитења Марића доста се разликује од оног из 1888. године што се види из сачуване документације. Он је сада редовно слао извештаје министру у којима износи најважнија питања и проблеме о школи. Састанци школског одбора се сада редовно одржавају и на њима се поред осталог расправља и о недолажењу ученика у школу због чега су три ђачка родитеља новчано кажњена. Казна је наплаћена у корист школске касе. У извештају за децембар учитељ истиче да је настава прекидана неклолико пута због насељавања Црногораца који су смептани у просторијама пколе. Многи од Црногораца су боловали од инфлуенције која се пренела и на ученике, тако да се 25 разболело, али није мешу ученицима било смртних случајева, док се у школи и умирало и рашало. Зато учитељ моли министра да нареди да се школа не узима више у ове сврхе, или да се користи када се настава не држи“.12
После овог извештаја министар је одмах тражио од надлежних власти да се поднесе извештај: зашто је школска зграда узета и колико ће то трајати? У поднетом извештају наченик среза каже да више Црногорци не станују у школи, а зашто је школа узимана није одговорио, јер је скоро дошао на ову дужност. Оваквим одговором нису били задовољни у топличком округу па извештај поново враћају Лебану. Сада срески начелник каже да је школа узета за смештај Црногораца у крајњој нужди јер су сви квартири чиновника и хххххххсреских били заузети, као и обе механе и све среске зграде биле су пуне црногорским породицама.
У извештају за месец јануар учитељ Марић истиче да ученици због инфлуенције и тифуса слабо долазе у школу због чега се није држао полугодишњи испит. Од 8 до 12 ученика не долази никако у школу, 30 ученика леже од заразних болести, а једва око 20 долази у школу и то опет нередовно. Учионица је после одласка Црногораца дезинфикована, али сигурно није најбоље тако да 2 до 3 ученика се разболе на сред часа и онда леже по 20 дана.
У току фебруара настава је држана нормално, јер је болест престала и у школу долазе 30 до 40 ученика. „У последње доба појавиле су се „мале богиње“ код 4 ученика“. Обавестивши лекара „и сам сам учинио нужан корак да се болест ова спречи“.134
Из изнетих података се види да је учитељ Марић у два периода био учитељ у Лебану. Први период био је од 13. августа 1887.године до 10. октобра 1888. године, а други преод нешто краћи од 1. септембра 1889. године до половине марта 1890. године. На основу докумената школског одбора и самог читања тешко је доносити закључке о раду учитеља Мрића, јер су они били за његов први период прилично негативни, док за други врло позитивни.Ако се међутим анализирају извештаји бошњачке школе, као и подаци изнети о овом учитељу у лесковачкој енциклопедији број 6 до 1954. године сазнаје се да је учитељ Марић прикупљао енографски матаријал и бавио се писањем. Зато је често путовао и мењао радна места. Разлике у процењивању учитељског рада Марића вероватно потичу и последица су транутног положаја странке на власти, то јест да ли је на власти била учитељева или супраничка странка.

Организационо сређивање рада школе и отварање још једног одељења

Лебанска школа је поново остала без учитеља, збогз чега школски одбор пише министру да што пре постави учитеља да ученици не би били уназађени и да им не би пропала цела година. За исто место телеграмом моли Параскева Ђокић, пошто је прстенована за Љубомира Гардића, званичника среског. „Мојим трудом за школу доказаћу и у будуће да сам овог места заслужна“.14 Телеграмом моле и Љубомир Гардић да се испуни жеља Параскеве, а Јоргаћ Марјановић, председник школског одбора да се Параскева премести из Медвеђе у Лебане. На задовољство свих молилаца Параскева је постављена 13. априла 1890. године за привремену учитељицу сва четири разреда у Лебану са платом од 600 динара годишње. О њеном раду нисмо нашли званичне извештаје, али се о њеном раду може сазнати из једног каснијег документа из кога се види да је за сталног учитеља у Лебану за сва четири разреда постављен Мирко Марјановић свршени ђак Учитељске школе. Он је почев да ради 1. октобра и у извештају истиче да је пре њега радила учитељица само 10-15 дана. Повезујући постављење Параскеве за учитељицу и овај Марјановићев извештај може се претпоставити да је она радила од априла до краја школске 1889/90 године и 10-15 дана наредне школске године.
Учитељ Марјановић је прекинуо рад у школи 20 децембра 1890. године, јер је морао да иде у војску, а зтим се поново вратио на посао 11. фебруара 1891. године и остао све до краја 1892/93. године. Период рада учитеља Марјановића у Лебану био је испуњен настојањем да се организационо и материјално побољша рад школе, а у исто време и да се однос органа и појединаца према школи учини одговорнији О раду школе може се закључивати на основу чињеница које је износио учитељ у својим извештајима које је слао министарству, као и писама начелништва среза која су доста контрадикторна у односу на оно што је учитељ писао.
Учитељ Марјановић у својим извештајима истиче да се школски одбор не труди да набави школске ствари, јер поред табле и једне слике нема никаквих учила, а у школи нема ни кревета за ученике већ деца из удаљених места ноће у „општинској апсани“. Учитељ станује у једној простоји са послужитељем. У току зиме школа се нередовно снабдева огревом.
Похађање ученика је нередовно. У школи је уписано 50 ученика, а редовно долазе само 20 до 25, мада има међу њима и оних који имају и по 18 до 19 година, а неки од њих су у II разреду. Такве ученике треба исписати из школе. Овакво остајање у школи је вероватно због тога што су се учитељи стално мењали и постојале велике паузе између одласка и доласка нових учитеља. Због сталних промена учитеља и недовољне заинтересованости школских власти школа у Лебану се није још организационо средила.
Читајући извештаје начелника среза добија се утисак да је заинтересованост за добар рад школе била велика и да су се сви недостаци у школи на време отклањали. Међутим, ови извештаји нису били идентични по садржајима са оним које је писао учитељ Марјановић.
Залагањем учитеља и његовим дужим задржавањем у школи рад у школи се донекле нормализовао и усталио. То се одразило нарочито на повећање броја ученика и њихово редовно похађање. Зато учитељ пише министру 3. октобра 1892. године да је школа четвороразредна и да је треба поделити пошто је школска општина велика и према црквеним књигама има до 250 дорасле деце за школу. По одобрењу надзорника уписано је само 25 ученика док око 225 остаје необухваћено школом. Зато предлаже да се отвори једно одељење I разреда од 50 ученика, а друго одељење да буде састављено од сва четири разреда које би такође имало 50 ученика.
Школски одбор је обавестио министра да су извршене све припреме, а посебно учионица за рад новог одељења. Министар је дозволио отварање новог одељења. За учитељицу је постављена Јана Протићева са завршеном Вишом женском школом у Београду. Тако је негде од децембра 1892.године у Лебану почело да ради још једно одељење основне школе.
Из пронађених докумената може се закључити да је учитељ Мирко Марјановић отишао из Лебана негде крајем 1892.године, а на његово место је дошао Никола Јовановић који је био и управитељ школе. Он је остао врло мало у школи, јер је већ 18.фебруара 1893.године за учитеља у Лебану постављен Михајло Ступаревић.
У ова доба у Лебану су радила два одељења, али су ученици и даље врло нередовно долазили. На списковима и једног и другог одељења било је доста ученика, али су учионице опет празне. Учитељица Јана Протићева у свом одељењу има по списку 34 ученика, а долазе само 3 до 6, мада је срески начелник казнио ђачке родитеље казном затвора. У другом одељењу по списку је било 44 ученика, а по разредима: у I 13 ученика, у II 9, III 11 и у IV разреду 11 ученика. Од укупног броја редовно долазе 35, док 9 неуредно долазе. Због оваквог стања учитељ Ступаревић истиче да је „подела незгодна и неправедна“ па предлаже да се формира једно одељење I разреда од 17 до 20 ученика, а да у другом одељењу буду ученици II, III и IV разреда, или пак да се њему додају и оних 6 ученика првог разреда. Оваква подела је прихваћена и формирано једно одељење од ученика првог разреда, а друго одељење је било састављено од три разреда.
За школску 1893/94 опет су се изменили учитељи у лебанској школи. Јана Притићева је по молби премештена у Власотинце 10. августа, а за одељење I разреда постављена је Праскева Гардић 24. августа 1893. године за чије је постављење у Лебану опет молио школски одбор. За учитеља II, III и IV разреда постављен је Милосав Радишић, свршен ђак Учитељске школе са испитом 11. августа 1893. године. Како је почео рад ове школске године не може се поуздано говорити, јер нису пронађени никакви документи. Да ли је учитељ Радишић уопште радио у овој школи и колико је отао не може се поуздано тврдити, али вероватно да је неко време радио у школи, јер је 13. октобра постављен на његово место учитељ Сотир Костић. Он је имао завршену учитељску школу са положеним испитом. Сотир се у овој школи најдуже задржао жто се позитивно одразило на целокупни рад и резултате рада школе. Остао је у овој школи сво до 1900. године када је премештен у Прибоју.
Учитељ Сотир је најпре постављен за привременог управитеља школе, а касније за сталног. Одмах по доласку на дужност он је почео да шаље редовно извештаје о стању у школи. Неки од тих извештаја су сачувани. У извештају за месец новембар 1893. године пише да у оба одељења има 66 ученика, а редовно долазе 35 до 37. Настојало се да ученици редовно долазе у школу. Због неуредног долажења ученика мало се радило, као што је било у току децембра, јер су у једном одељењу долазила 10 до 15 ученика, а у другом 7 до 10. „Књижница се школска налази у врло жалосном стању тако да у школској књижници нема више од 10 књига“ .15 Стање се побољшало на интервенцију министра просвете, јер у извештају за април у првом одељењу долазе уредно 22 ученика, неуредно 7, а никако 6 ученика. И у другом одељењу које води учитељица Праскева повећао се број рердовних ученика. Од 31 ученика овог одељења 17 долазе уредно, 5 неуредно и 9 никако. Одбор држи редовно састанке и све раније изречене казне родитељима због недолажења ученика у школу у току новембра, јануара и фебруара су наплаћене у корист школске касе око 1066,50 динара.
Прва половина школске 1894/95 године јпрошла је у прилично организованом и систематском раду, док друга половина испуњена је била међусобним оптужбама школског одбора и његовог председника с једне стране и учитеља Сотира Костића и Параскеве Гардићке с друге стране. Школски одбор се жали на рад учитељице Параскеве „која неће никако да посећује школу већ шета без икаквог одобрења по вароши. Ово није један случај већ је прешло сваку меру, па се за ову школу бадава троши ако ће и даље бити овакав рад“.16 Због оваквог односа према школском раду моле министра да учитељицу доведе у ред или је уколни из ове школе „тим пре што не ферма како председника тако и овај школски одбор... а све на штету васпитања ове веселе дечице, која више дана играјући се по улицама изостају од наставе услед шетања г-ђе учитељице“.17 За овакву изјаву учитељица каже да је скроз лажна и истиче да је све то због личних разлога да она савесно врши своју дужност као што је то радила и раније, то јест од 1888. године. На крају писма и учитељица моли министра да јој помогне и не дозволи да је малтретирају. Поред ових извештаја постоје о истом случају и извештаји са супротним садржајима које су писали начелник среза и управитељ школе.Начелник тврди да учитељица не изводи наставу редовно.“Сажаљевати је ону веселу дечицу, која данас лутају на улицама, на штету васпитања место да уче у школи, а госпођа се за то време лепо проводи“.18 Управитељ Костић пак у овом извештају тврди супротно. „Наставница овдашње школе г. Гардићка није никада ни једног минута одсуствовала без одобрења потписаног или г. Министра“.18  Она је одсуствовала само у случају своје или породичне болести „па и тада њени ђаци нису проводили време у беспосличењујер сам ја поменуту наставницу у раду заступао па се онда да лако утврдити да ђаци не седе бадава као што је представио некакав тајни школски одбор, доносећи решење без знања потписаног у намери да окаља рад једне чесне наставнице која се у свом раду одликовала као врло добра па и данас. У свом учитељском раду, владању и понашању сматра се као врло добра а достава изнета противу ње скроз је неистинита“18 Пре овог управтељског извештаја школски одбор је нападао само учитељицу, а сада напада и самог управитеља наводечи да и он често изостаје, а он брани Гардићку јер му је била старосватица на свадби. Још веће оптужбе учитељице настале су када је она добила одсуство од министра 29. марта 1895. године и то 20 дана, које јој је неколико пута продужавано због болести мужа који је службовао у Гроцкој. Незнајући да учитељица има одобрано одсуство, из Лебана се стално пише министру да је Параскева напустила дужност и да народ забадава на школу троши кад су деца без наставе и због тога траже новог наставника.
Учитељица Параскева у молби од 13. априла 1895. године поред тражеља одуства од министра истиче и следеће: „Деца у мом разреду неће ништа изгубити са науком због овог мог одсуства, јер ја сам с мојим науморним трудом дотле дотерала да сам све предмете прошла и да деци сада треба само ххххххх хххх, а ја ћу по доласку на дужност мојим удвојеним трудом настојати да им накнадим оно ако буду у чему за време мог одуства изостали“.19 Она се није вратила на дужност до краја школске године па предлаже да је заступа управитељ или да се постави други учитељ. Она је по овој молби разрешена дужности 8. маја 1895. године.
За нову школску годину 1895/96. за учитељицу I разреда постављена је 20. септембра Јулијана Кнежевић учитељица из Ђуприје. И ове школске године услови рада у школи нису ни мало побољшани у материјалном погледу. У школској згради има две учионице, канцеларија и кујна. Учионице су мале па се ученици разбољевају и добијају сваког дана главобољу и несвестицу. У I разреду има по списку 31 учени, а уредно долазе само 13 ученика. Они су смештени у учионицу која има54 м. Друга учионица у којој су смештени II, III и IV разред је већа. Њена запремина је 116м3, али ту редовно долазе 47 ученика од 57 уписаних. Ученици су махом из околних села удаљених 2 сата хода. Да не би путовали сваког дана они у школи ручају и вечерају па у учиници и спава око 50 ученика. Због тога „учионица личи више на неки затвор но на васпитни дом. Од поквареног ваздуха се не може ући у учинице, а камоли у њима обитовати“. 20 Овакво стање је од отварања другог одељења јер је раније спаваћа соба претворена у у чионицу. Претходни учитељ је био за то да већи број ученика иде у школу, али је изгубио из вида услове у којима ће радити. У извештају учитељ наводи да је запремина канцеларија 52д, а кујне 39м3. Ходника уопште нема. У учионице се улази споља. Нужници су такви да морам за време одмора непрестано обилазити око њих, да се не би које дете удавило“.20 Због оваквог стања школе учитељ моли министра да се школа затвори до краја године, а да се општинском суду нареди да се подигне нова школска зграда „те како би се невина деца спасила ропства“. По овом извештају од 17. јануара 1896. године министар 27. јануара наређује да се отклоне поменути недостаци и почне са изградњом нове зграде за школу. Школа није затворена, али се није извршило и наређење министра, јер нова школска зграда је завршена изгледа тек 1908. године. Из извештаја за јануар штампаног у Просветном гласнику за 1896. годину на страни 148. стоји да је у школи било 88 ученика. Од тога у I разреду 31, у II 29, у III 17 и у IV разреду 11 ученика. Шкиолски одбор и даље меродавно држи своје седнице, а своје одлуке не спроводи у живот. Школа није била претплаћена на ниједан лист или часопис. Ученици су били слабо снабдевени уџбеницима тако да је било у сва четири разреда 20 ученика без иједног уџбеника.
У истом Просветном гласнику на страни 218. стоји податак да у јабланичком срезу има шест школа са 296 ученика, а на страни 282. школа у Лебану је убројена у групу школа у којој влада потпуна неуреност, а постоје школе у којима није потпуна неуродност и школе са потпуном уредношћу.
Рад у I разреду је и школске 1895/96. године прекинут због промене учитељице. Јулијану Кнежевић је заменила Савка С. Петровић свршена ученица Више женске пколе са испитом 1. јануара 1896. године. И ова се учитељица није дуго задржала, јер је 9. септембра постављена Софија Радосављевић за учитељицу I и II разреда. Она је у овој школи радила осам наредних година.
Из прегледаних докумената која следе може се са сигурношћу тврдити да је основна школа у Лебану последњих година XIX века почела организованије да остварује своју душтвену улогу. Ов о се може закључити по томе што нема онолике преписке између школског одбора, школе и министра, а с друге стране и на основу оцена учитеља за школску 1898/99. годину када је учитељ Костић добио оцену „добар“, а учитељица Софија „врло добар“.

 

Закључна разматрања

1. Посматрајући рад школа у седишту среза јабалничког од њиховог оснивања 1886. до 1900. године може се рећи да су оне биле у фази организацоног сређивања. Учитељи су се често мењали. Они су имали различита схватања о школским питањима, били су различитих способности и различито оспособљени за рад. Неки од њих су и покушавали да унапреде рад и отклоне недостатке у школи, али су често наилазили на отпор и неразумевање код власти. Сама надлежна власт се изгледа мало бринула о школи. Она је мало учинила да се побољша редовно долажење ученика у школу. Није набављала рееовно потребна учила, а мало се старала и за услова живота како ученика тако и учитеља. Какав је однос имала оопштинска и среска власт зависило је од личности које су биле руководиоци, то јест да ли су се они лично,идејно слагали са учитељима или нису.
2. Било је доста неспоразума између учитеља и школског одбора. Чињенице указују да су многи учитељи долазили у лебанску школу на позив школског одбора и они су оценивани као добри учитељи и врло заузимљиви, а касније су ти исти учитељи проглашавани недостојним учитељког позива. Пишу се жалбе министру против учитеља и не удовољавају се школске потребе. До тога је долазило вероватно и због тога што би у међувремену дошао нов председник школског одбора који није припадао истој политичкој групи као претходни. Такав је био случај са учитељем Марићем и учитељицом Параскевом. За њено постављанње у Лебану молио је председник школског одбора Т. Илијић са још 7 чланова одбора 1893. године, али зато се наредни председник Ст. Јовић такође са још 7 чланова жали на њу и траже да буде смењена. Зато се може рећи да је рад у школи много зависио од идејних слагања месних власти и учитеља. Та честа неслагања су довела школу до толике неуредности да је постављено питање њеног даљег опстанка. Зато надзорник школа за врањски округ и предлаже да се школа затвори, а што се види из акта заведеног под бројем 2994 у деловоднику Министарства просвете за 1897. годину.
3.Првих деценија број ученика се из године у годину повећавао тако да је школске 1892/93. године отворено још једно одељење. Многа деца нису била обухваћена школом због малог простора. Тако је било и на почетку школске 1898/99. године када је уписан 31 ученик у I разред, али је било још деце дорасле за полазак у школу. Због неуредног долажења у школу, скоро сваке године је гтражено одобрење од министра да се неки ђаци ослободе од школе. Као разлози навођени су престареслост, сиромашно стање или „умне и физичке неспособности“.21
4. Школа у Лебану је била једина у овом крају у XIX веку. Имала је велику територију. У почетку је обухватала 11 села лебанске општине. Овој школској општини вероватно се припојила и бувачка општина 1892. године22. и тако се повећао терен који обухвата ова школа. О овоме сведочи један извештај учитеља који се жали да деца из бувачке општине не долазе у школу.23.
5. Што се тиче самог наставног рада учитеља они су изводили наставу по тада важећем наставном плану и програму. На основу оцене учитељског рада види се да су они добро изводили наставу и прилично се залагали за успех у школи. То су махом били свршени ученици учитељских школа које су поред општег давале о стручно образовање. Тако се може схватити упорност учитеља у погледу опремања школе потрбним училима и редовног долажења ученика у школу, као и настојање за омасовљење школе и обухватањем што већег броја ученика редовним школовањем.
Може се претпоставити да се рад основне школе у Лебану после петнаестогодишњег  организационог, материјалног и кадровског сређивања од почетка века XX нормалније одвијао.