Када говоримо о развоју српског језика, али и о развоју српске народне књижевности, једно име не смемо прескочити – име Вука Стефановића Караџића.

Он је био српски филолог, реформатор српског језика, сакупљач народних умотворина, писац првог речника српског језика и најзначајнија личност српске књижевности прве половине XIX века.

Вук Стефановић Караџић рођен је 6. новембра 1787. године у Тршићу, близу Лознице, у породици у којој су деца умирала једно за другим, па је, по народном обичају, добио име Вук како му вештице и духови не би наудили.

Писање и читање научио је од рођака Јевте Савића Чотрића, који је био једини писмен човек у крају. Образовање је наставио у школи у Лозници, али школу није завршио због болести. Школовање је касније наставио у манастиру Троноши, а како га у манастиру нису учили, него терали да чува стоку, отац га је вратио кући.

На почетку Првог српског устанка, Вук је био писар код церског хајдучког харамбаше Ђорђа Ћурчије. Исте године је отишао у Сремске Карловце са жељом да се упише у гимназију, али је са 17 година био престар за то.

Не успевши да се упише у карловачку гимназију, он се посвећује учењу немачког језика. Касније стиже у Београд да упозна Доситеја Обрадовића, ученог човека и просветитеља. Вук га је замолио за помоћ како би наставио са образовањем, али га је Доситеј одбио. Вук је био разочаран и одлази у Јадар где почиње да ради као писар код Јакова Ненадовића. Заједно са рођаком Јевтом Савићем, Вук је прешао у Београд и у Совјету је обављао писарске послове.

Када је Доситеј Обрадовић отворио Велику школу у Београду, Вук је постао њен ђак. Убрзо је оболео и отишао је на лечење у Нови Сад и Пешту, али није успео да излечи болесну ногу. Хром, Вук се 1810. године вратио у Србију и једно краће време у Београду ради као учитељ. Касније, Вук је са Јевтом Савићем прешао у Неготинску крајину и тамо обављао чиновничке послове.

Веома важна година у Вуковом животу је 1813. година када Вук одлази у Беч. Ту се упознао са Аном Маријом Краус, којом се касније оженио. Вук и Ана имали су много деце од којих су сви осим кћерке Вилхелмине (Мине Караџић) и сина Димитрија, умрли у детињству и раној младости. Вук је у Бечу упознао цензора свих словенских књига – Јернеја Копитара, као и чувене ствараоце уметничких бајки – браћу Грим. Уз Копитареву помоћ и савете, Вук је почео са сакупљањем народних песама и са радом на граматици народног говора. Године 1814. у Бечу је објавио две важне књиге: збирку народних песама коју је назвао Мала простонародна славено-сербска пјеснарица и Писменицу сербскога језика по говору простога народа написану, прву граматику српског језика на народном говору.

Основна вредност Писменице било је њено радикално упрошћавање азбуке и правописа. Вук је у њој применио Аделунгов принцип: „Пиши као што говориш, а читај као што је написано“.

Вук је био свестан несавршености своје Писменице, па је уз прво издање Српског рјечника из 1818. године објавио и друго, проширено издање своје граматике. У речнику је било 26.270 речи. Друго издање Српског рјечника Вук је објавио у Бечу 1852. године, а у њему је било 47.427 речи.

Као година Вукове победе узима се 1847. јер су те године објављена четири значајна дела на народном језику:  Рат за српски језик и правопис Ђуре Даничића, Песме Бранка Радичевића,  Горски вијенац Петра Петровића Његоша и Вуков превод Новог завјета, али Вуков језик је признат за званични књижевни језик тек 1868. Године,  четири године након његове смрти.

Вук Стефановић Караџић преминуо је 7. фебруара 1864. године, а његов гроб налази се у порти Саборне цркве у Београду, насупрот гроба Доситеја Обрадовића.

Читалачки клуб ОШ „Радован Ковачевић-Максим“

Координатор: Емилија Васиљевић, наставник српског језика и књижевности